OK narode vreme je da zaokružimo ovaj vodič kroz specifične i diskutabilno popularne muzičke žanrove. Nakon post-roka i skrma, triologiju ćemo kompletirati na nešto blasfemičniji način. Ako su vam već pale na pamet popaljene crkve u norveškim snežnim nedođijama i gomila dugokosih likova sa čudnim, nemteroseksualnim osećajem za šminku moraću da vas razočaram i bukiram kartu za Sjedinjene Američke Države, tačnije Luizijanu. Jer iako se o korenima ovog žanra može diskutovati (mada se sve svodi na Black Sabbath i kasnije Melvinse) nema dileme da je on eksplodirao na jurisdikciji Rastija Kola i Martina Harta sa epicentrom u Nju Orleansu. I dok je početkom devedesetih na drugom kraju Amerike Sijetl postajao Meka i Medina za besne, anksiozne i neshvaćene tinejdžere (a bogami i izdavačke kuće) u gradu tradicionalno poznatom po džezu rađalo se nešto dosta strašnije od džeza i grandža zajedno. Nekima je već u naslovu bilo jasno o čemu se radi a za one koji se do sada nisu sretali sa ovom vrstom muzike da pojasnimo da je u pitanju pravac pod nazivom sladž (sludge).

U prevodu ta reč znači mulj i teško da bilo koja imenica, emocija ili biblijski citat može bolje da opiše tu brundeću kombinaciju duma (doom) i hardkora (hardcore). Slušajući Eyehategod, Crowbar i Acid Bath koji se smatraju pionirima žanra, stičete utisak da su pre svake svirke svoje instrumente potapali u neku od mnogobrojnih močvara Luizijane. Muzika je spora, teško distorzirana sa tek povremenim ubrzanjima dok preko nje ide agresivna dernjava (mada nekad i clean vokali) o drogama, samoubistvima, depresiji i ostalim bogougodnim stvarima. Ubrzo se pojavilo još bendova istog usmerenja među kojima treba izdvojiti Down i Corrosion of Conformity. Ostale ovog puta neću navoditi jer su u suštini bili samo kombinacija članova već pomenutih. Nekom fanu Pantere se možda upalila lampica na pomen Downa. Da, to je onaj drugi bend Phil Anselma. Međutim iako je Phil, pored popularnosti sa Panterom, i do dan danas ostao jedna od centralnih figura sladž zvuka ovom prilikom ćemo se detaljnije osvrnuti na jednu drugu legendu žanra, frontmena benda Eyehategod-Mikea IX Williamsa.

Koliko Williams i ostatak benda nisu bili “pod libelu” od opijata i alkohola dovoljno govori anegdota sa snimanja njihovog trećeg albuma (Dopesick, 1996.). On je u studiju došao na genijalnu ideju da za potrebe intra snimi razbijanje flaše što je, ko zna kako, dovelo do toga da se sav iskasapio i obilato iskrvario po podu studija što je ostatak benda, logično, iskoristio da njegovom krvlju ispiše “Pakao” i “Smrt svinjama”. Gazda studija iz nekog razloga nije bio oduševljen pa je pozvao izdavačku kuću da im se nakrši majke što su mu poslali ludake. Nakon toga Williams se dao na odvikavanje i ušao u metadonski program za skidanje. U toj fazi zadesio ga je nesrećni uragan Katrina. U nastalom haosu morao je da ode iz Nju Orleansa jer mu je kuću zahvatio požar. Recepcionaru hotela u kome je odseo nije bio simpatičan pa je pozvao policiju koja ga je ubrzo uhapsila zbog posedovanja droge i strpala ga u zatvor pošto nije imao para za kauciju. Niko od njegovih prijatelja u početku nije znao šta ga je snašlo te je Mike u zatvoru zaglavio na prinudnom “skidanju” zbog koga nije spavao 7 dana. Spas je došao u vidu pomenutog Anselma koji je platio kauciju i izvukao, sada treznog, prijatelja iz zatvora. Bend je nakon toga nastavio normalno sa radom sve dok nisam pre neki dan video da je zbog lošeg zdravlja Williams primoran da odustane od naredne turneje. Sasvim adekvatnu zamenu bend je našao u Randy Blythu iz benda Lamb of God koji je “počastvovan i daće sve od sebe dok Mikeu ne bude bolje”.

mike-ix-williams
Mike IX Williams

Sad možemo da nastavimo s pričom. Elem, nije trebalo dugo da sladž euforija zahvati ostatak Amerike i sveta ali i ostale muzičke žanrove što je u krajnjem dovelo do određene evolucije u zvuku iako bendovi iz Nju Orleansa (bilo stari ili novi) i dalje predstavljaju neki vid autohtone vrste kada je ova muzika u pitanju. Dobar deo novijih bendova okrenuo se stoner roku. Tu, ovoga puta, prednjače bendovi iz Džordžije poput Kylese, Black Tuska i Zoroastera. Najpoznatiji bendovi iz ove američke države su svakako (prvenstveno) Mastodon i Baroness koji su promenom zvuka ka progresivnim vodama skoro otresli sludge etiketu sa svog imena. Pevač i gitarista Baronessa John Baizley je zaslužan i kao autor maltene 80% omota svih novijih relevantnih sludge izdanja koji su svi u ovako nekom tripu:

baizley

Kada je ostatak planete u pitanju pomenućemo samo neke od bitnijih bendova. U Kanadi recimo imamo odlični KEN Mode, kod Britanaca moramo pomenuti Electric Wizard i Iron Monkey, glavni adut Švaba je verovatno The Ocean dok u dalekom Japanu štafetu drži Boris. Kod nas u Srbiji ovaj pravac nije naročito zastupljen, bar ne u svom čistom obliku. Kao najbitnije predstavnike moramo pomenuti beogradski In from the Cold koji još uvek nisu stekli popularnost među headbengerima koju zaslužuju.

Kao što rekoh na početku:to je to za sada. Ali postoji još mnogo čudnih žanrova koje treba ispitati nekom drugom prilikom. Pornogrind na primer…

Advertisements