U rečniku svakog “true” metalca termin screamo je verovatno sinonim za nešto pičkasto. I teško da mu se bilo šta može zameriti. Jer  iz nekog razloga ovo “emo” iz te kovanice deluje bitnije od drugog “scream” dela a američki tinejdžeri su taj pojam toliko degradirali da se to može smatrati zločinom, ne samo protiv muzike već i protv čovečnosti. Stvarnost je ipak malo drugačija.

Emo se kao pravac pojavio sredinom osamdesetih godina u Vašingtonu. Njegovim “očevima” se smatraju ljudi proizašli iz tadašnjeg  ultra jakog hard-core pokreta, konkretno bend Rites of Spring, koji su u jednom trenutku rešili da urade nešto što bi iskočilo iz tada aktuelnog šablona. Dogodilo se to da se njihova muzika u jednom trenutku našla na klackalici između hard-core energije i melodičnih segmenata. Članovima benda se uopšte nije dopadala uloga začetnika emo pravca koju su im stručnjaci kasnije dodeljivali a ponajviše im je smetala sama terminologija jer su, prema njihovim rečima, svi muzičari “emo” s obzirom da je to skraćenica od reči emocionalno. Bilo kako bilo sam bend nije dugo potrajao (čitave dve godine) ali im je ta titula ostala do dan-danas. Kasnije su dva njegova člana (Guy Picciotto i Brendan Canty) sa jednom legendarnom njuškom hard-corea napravili bend koji će kasnije prerasti u instituciju post-hardcorea, naravno reč je o Ianu MacKayeu (Minor Threat) i bendu Fugazi ali o tome možda nekom drugom prilikom…

Početkom devedesetih se emo našao na raskrsnici. Deo bendova je, na čelu sa Sunny Day Real Estate i Jawbreaker, kompletno prihvatio alternativni i indie zvuk koji je krajem dekade popularizovan od strane benda Jimmy Eat World. Ali dok su momci iz JEW uprkos popularnosti ipak sačuvali dobar deo umetničkog integriteta, za njihove brojne kopije se to baš i ne može reći. Ubrzo je taj MTV emo postao muzika za hipermarkete, nešto što pevušite dok gurate rasklimatana kolica po Tempu. Taj početak dvehiljaditih je doneo i talas bendića koji su tripovali da su pank i metal a kojima se dopadala emo etiketa (recimo My Chemical Romance). Upravo oni su odgovorni za opšteprihvaćeni emo stereotip: crne šiške, crni ajlajner, crni nokti i „moj život je sranje“ lifestyle.

Drugi deo bendova se tih ranih devedesetih na neki način vratio hard-core korenima. Raskrstili su sa preterano melodičnim deonicama i komercijalnim potencijalom. Pesme su bile beskompromisno brze i kratke, sa quiet/loud estetikom i tekstovima koji se, suprotno stereotipu, ne kreću samo u domenu „mene niko ne voli“ prenemaganja već dopiru i do političkih i religioznih tema. Vokali su se nalazili negde između dernjave i pevanja, tačnije bili su najbliži vrištanju. Upravo to stilski mučno pevanje koje deluje kao da bi svakog trenutka moglo da pocepa grlo pevaču je kumovalo tom čudnom novom pravcu nazvanom screamo. I ne, ti likovi uopšte ne izgledaju kao što su opisani emosi na kraju prethodnog pasusa.

Vremenom je postalo sve teže razlikovati originalni screamo od ostalih derivata poput post-hardcorea ili metalcorea. To nas dovodi do pitanja: gde je screamo danas? Najkraći mogući odgovor bi bio: u Evropi! Iako je celokupni razvoj emo i screamo muzike koji smo opisali u ovom tekstu geografski vezan za SAD, početkom novog veka to težište se prebacilo preko Atlantika na Stari kontinent. Ono što evropski screamo čini vitalnijim od američkog je svakako iskrena predanost DIY konceptu ali i upotreba različitih jezika. I dalje su neki od najbitnijih bendova u žanru iz Amerike (Loma Prieta, Touche Amore, The Saddest Landscape…) ali su oni najbolji ipak u Evropi, konkretno u Francuskoj, Italiji i bivšem SSSR-u.  Ove tri oblasti izdvojile su se po broju kvalitetnih bendova i snagom same scene. Većina francuskih bendova poput Aussitot Mort, Daitro, Sed Non Satiata ili Amanda Woodward koriste isključivo francuski jezik, njihove komšije iz Raein i La Quiete italijansk,i dok baćuške iz Optimus Prime, Namatjira i Lopatka furaju ruski sve u šesnaes’. Pomenuti bendovi su samo vrh ledenog brega. Dovoljno je malo da se zavozate po last.fm ili youtubeu i sledeći su uzaludni pokušaji da se nauči francuski za dva dana koji  rezultiraju krajnjim kopiranjem tekstova u google translate.

Ovaj tekst u suštini predstavlja samo uvod u problematiku ali nadam se da je i to dovoljno da zainteresuje neku budalu. Jer jedan od najpoznatijih stihova benda Mortal Kombat kaže: da te ne bih lemo, nemoj biti emo. I to je sasvim pošteno upozorenje. Zato bolje budite screamo…

Advertisements